Pocela je da krci tisina koju neprestano izgovaramo u prici o poverenju.
Apsolutno nisam znao ništa o njoj. Viđao sam je par puta kako stoji naslonjena na neki glupi zid hodnika i sluša neku svoju, vjerovatno, glupu muziku. Mrzeo sam njen glupi osmeh koji je nosila sa sobom čak i kada je padala kiša. Mrzeo sam njen veseli hod, njena glupa, previše vedra, javljanja i mahanja, njene glupe drugarice s kojima se nikad nije uklapala i mrzeo sam selu njenu glupavu pojavu.. A najviše.. Najviše sam mrzeo to što sam hteo da stojim naslonjen na taj glupi zid i slušam s njom njenu glupu muziku, dok se ona glupavo smeši i previše veselo javlja svojim glupim drugaricama.. Eto. I ja sam hteo da budem nešto glupo njeno.
Ponekad, nakon razgovora sa nekim ljudima, čovek oseti potrebu da prijateljski pomiluje kamen, osmehne se drvetu i sa puno poštovanja skine šešir pred magarcem…
Nikada vise ne planiram. Ja samo zivim ovaj zivot. Ponekad kako zelim,ponekad kako moram. Sitnice mi boje zivot,sitnice su sreca. Zato ja volim male stvari i velike torbe,svuda ih sa sobom nosim jer sebi dugujem jos po neku setnju izmedju ocekivanog i neplaniranog.
Osudio sam je na ljubav sa mnom, bez prigovora i bez šanse na pomilovanje. Osim, možda, poneki poljubac u vrat, tu i tamo. Bila je baš onakva kakvu sam oduvijek hteo, pametna, a budala. Pametna za druge stvari, budala da izabere mene.
